Postoji ono neko pravilo da kada si presrećan da trebaš da ćutiš o tome, a ja se uporno pitam kako da ćutiš kada ti se na samom licu ocrtava smešak, a u očima onaj poseban sjaj? Ja evo, baš želim da se pohvalim celom svetu kako mi taj sjaj budi upravo jedna jedina osoba, već, evo od juče, pune 4 godine.
Kako ti da znaš hoće li ta magija da potraje? Vidiš nekog, srce malo poskoči, gledaš mu u usne i pitaš se kakvog li su ukusa, i, ako ostaneš sa njim, hoće li samo tebe ljubiti celog života ili je samo jedan u nizu zvekana? Uhvatiš sebe sa tim "celoga života", jer otkud ti pobogu pravo da misliš o tome kada si tek zakoračila u taj začarani krug, kojeg je neko davno nazvao "ljubav".
Ja se i dalje, posle stotine dana, pokatkad pitam hoće li njegove usne ljubiti samo mene celog života, (jeste jeste, žensko sam ja, šta se komrdiš), ali nikada baš nikada nisam posumnjala u njegovu ljubav prema meni. Onog trenutka kada shvatiš da je to tvoj čovek za sva vremena, taj ostatak vremena koristiš da što više uživaš u tim čarima. Jer ljubav pruža čari kakve čovek i ne sluti da postoje. Od trenutka kada ti srce igra od iznerviranosti vaše svađe, do trenutka kada ga i ne vidiš, nego samo opipavaš u mraku, i osećaš kako te povlači uz sebe, a tebi momentalno postaje toplije i telu i srcu.
Postaje malo izlizano da ti se zahvaljujem, ali drugačiji način da izkažem ovo zadovoljstvo, ne postoji.. Hvala za starke. Hvala za onako divan dan u svakom smislu te reči, od prvog do poslednjeg zajedničkog minuta. Hvala na obrazima užarenih od smeha, za leptiriće u stomaku i puno srce. Hvala za postojanje. Jer drugačijeg momka ja ne mogu da zamislim uz sebe.
[IMG]http://i68.tinypic.com/2yv2fly.jpg[/IMG]
Za prošlost.
Za sadašnjost.
Za budućnost.
Za još mnogo godina.
Za uvek.. volim te. Celim svojim bićem.
