U dugim vezama, pitam se da li je normalno da se čovek plaši da ne postane sve monotono, dosadno, navika.. Da li je normalno pomisliti da te taj neko počeo uzimati zdravo za gotovo, jer ti si osvojena i tu se sav trud završava. Verovatno jeste, i onda iz straha od gubitka tonemo sve dublje, počnemo sa prkošenjem, luckastim ponašanjem, inaćenjem.. sve, samo ne razgovor. Sve, samo ne prelaženje preko ponosa. Ja, kao i svaka druga devojka, imam svoje hirove, bubice.. Pažnje nikada dosta, a sitnice su zapravo krupne stvari. Ja volim takvu ljubav gde je osmeh kada pričaš o njemu isti kao što je bio i pre par godina. Takvu gde eksperimentišete, tražite nove načine za zabavu. Jedna čokoladica, lizalica u džepu, ukraden cvet, širok zagrljaj za dobro jutro i “lepa si” fraze, tek onako, bez razloga. Volim one iznenadne, jake zagrljaje pred rastanak, kojim ti kaže sve, iako usne nije pomakao.. I onda ko kaže da zagrljaji ne vrede? Ooo itekako vrede. Isto koliko i objašnjavanje rečima koliku ljubav osećate jedno prema drugom, pa se u tom objašnjavanju izgube one večnosti, beskonačnosti, koje su sami smisao te ljubavi. Svako zaslužuje takvu ljubav. I svakom želim takvu ljubav. Veću od one najveće.
moja ljubav :}
