Ja imam pravo da pričam o ljubavi. O osećajima koje ljubav budi. O zaljubljenosti i leptirićima. I dalje tvrdoglavo tvrdim da je bolje kada čovek voli nego kada je zaljubljen. Zaljubljenost zaslepi čoveka, gledaš svet ružičasto, misliš da je sve i svako savršen, ali nije. Daleko od toga. Ali kada voliš.. ti si predana. Dušom i srcem. Momku koji nije uopšte savršen ali je tvoj. Ti voliš njegove mane, njegove vrline, njegove bubice, njegove hirove i njegovo shvatanje života. Gledaš i dalje kroz ružičasti okvir, ali znaš da nije sve u toj boji, i nije sve crno i belo. Ti ga gledaš na hiljadu načina, ali ga voliš u svakom od njih.
Ja imam pravo da pričam o ljubavi. O osećanju kada ga gledaš kako spava ili se budi, ili sebe kako se ozariš kada ti donese doručak u krevet. O patnji, razočarenju, suzama i praštanju. Jer sve je to sastav onoga što opisujemo sa ”bezgranična” i ”moja”. O osećaju kada ne možeš da dočekaš da ga čuješ da mu ispričaš kako si provela dan, i da ga pitaš zašto ti pobogu tako puno nedostaje?
Ja imam pravo da pričam o ljubavi. Jer on me naučio o njoj.
Svako traži svoj smisao, mene je moj odavno pronašao.
