Ja nisam uvek bila romantična duša. Mislim da su mnogobrojne knjige i filmovi u jednom periodu, naročito od Sparksa, najviše doprineli mojim dugim, patetičnim izjavama ljubavi. A Peđin trud da dostigne ta moja propovedanja su mi bila nešto najsmešnije i najslađe na svetu. On nikada nije bio romantičan. Bilo je trenutaka kada sam to žarko želela da bude, i razmišljajući kako da ga navedem da bude – ja sam se promenila. Umem ja i dalje da sastavim čitav ljubavni roman ali to nije nešto što je uopšte potrebno. Ljubav ne treba da se piše, nikada nije ni trebala. Ne treba ti gomila reči da znaš da te ta budala beskonačno voli. To se oseti i vidi u svakom njegovom gestu, pokretu, dodiru, pogledu, osmehu i zagrljaju. I ne želim više nikakvu romantiku veću od toga. Jer ako je ikada bude bilo, samo ću ga pitati “Peki, šta ti treba?”. 😀
Romantika kažeš?
